Starenje

[R4IN]

Ja sve bolji s godinama, sve naopako

[lejlamo]

Recept za kvalitetnu dugovječnost?

· Aktivan životni stil – Unatoč fizičkim ograničenjima, većina stogodišnjaka bavi se nekom aktivnošću (bilo da je riječ o njegovanju svojih rutina, hobiju ili bavljenju sportom) te naglašavaju važnost osjećaja kontrole u životu i sklonost dominiranju (što može objasniti i manju sklonost konformizmu u toj dobi). Navedeno možda proizlazi iz naglašene važnosti marljivog rada kroz život jer su mnogi sudionici posao/rad spominjali kao posebni izvor osjećaja smisla.

· Socioemocionalna selektivnost – Riječ je o teoriji koja se i praktično pokazala u intervjuima, a govori o tome da se starenjem sužavaju vidici na način da osobe postaju selektivnije i ulažu svoje psihološke resurse radije u pozitivne (emocionalno značajne) nego negativne (stresne) aktivnosti i ciljeve. Jednostavno, ne zaslužuje svaki događaj naš socioemocionalni angažman i ovakva ponašanja oblik su brige prema sebi koju možemo vježbati i od ranije dobi.

· Funkcionalna inteligencija – Ovaj termin odnosi se na mogućnost svladavanja svakodnevnih problema, što se očituje kroz fleksibilnost, kreativnost i inovativnost o kojima istraživanja izvještavaju još od 60-ih godina prošlog stoljeća. Unatoč evidentnom padu svih funkcija, ova značajka ostaje netaknuta kod većine stogodišnjaka i pokazatelj je da stres ne mora biti jedina reakcija na svakodnevne izazove.

· Važnost socijalne povezanosti – Bilo da je riječ o obitelji, prijateljima ili jednostavno poznanicima, većina stogodišnjaka ovoj stavci pridaje veliki značaj. Povišeni broj depresivnih simptoma možemo naći kod onih sudionika koji su na neki način deprivirani od ostalih – koji borave u ustanovama za starije osobe ili bolnici, ovise o skrbi drugih ili su izgubili važne osobe u životu.

· Bavljenje smislom života - Zadnja stavka ukratko obuhvaća sve navedeno u vidu smisla koji sudionici crpe iz svojeg okruženja i potomstva, rada, običaja i dr. U intervjuima se često navode religijske i duhovne prakse kao izvor snage i smisla života, što je povezano i s velikim brojem gubitaka s kojima se suočavaju, kao i većim brojem oboljenja u starijoj dobi. Međutim, važna pouka iz toga jest već spomenuta zahvalnost za ono što imaju, koja ne mora nužno proizlaziti iz religioznih svjetonazora da bi doprinijela dobrobiti osobe.

[Fatih]

Gradonacelnik Gracanice bi vjerovatno imao jako mnogo, da prenese o tajni o skoro totalnom prestanku starenja.

[Fatih]

kinez znaci... a mogla si mi vala i svasta se nagovoriti, izvrijedjati. Ali jok, zabodi noz.

[Miss Y.]

Pa gore ti je to nego da meljem

[Fatih]

Pa gore ti je to nego da meljem

Pa jest! I ti to znas. Iz toga se onda lako izvede zakljucak...

[Iskra]

Starenje i starost nisu isti pojmovi. Starenje je pozeljno i neminovno a direktan produkt zdravog starenja je zdrava starost.

[Ommadawn]

Mladost mi je prošlaaaa
Kao dlan o dlan
Ne žalim što stariiiim
Žalim što sam saaaam

Šerif Konjević

[Iskra]

Mladost mi je prošlaaaa
Kao dlan o dlan
Ne žalim što stariiiim
Žalim što sam saaaam

Šerif Konjević

Gledam intervju sa Mustafom Nadarevicem a.r....kaze , nije mogao da se pomiri sa gubitkom supruge, i tacno se vidi kad je govorio o tome da se nekako.predao, da je tugovao...tacno je rekao 28 mjeseci od kako sam.sam, to je teze nego izgubiti dijete ( u smislu da dinete ode svojim.putem).
Starost zna biti jako teska a usamljenost ubija.

[Socrates]

Meni tata jednom kazao "stari tijelo, a ne stari um, i to je mozda najveca tragedija".

Zasad, ne razmisljam.

[storm]

Šta znam, neki baš dobro stare...
Lejlin je članak dobar... Naučiš nekim momentima, ne pridavati pozornost, iskljucis ono, što te nekad opteretilo.
U narodu rečeno "boli te briga"
Ne znači to letargiju, ili brezvoljnost, nego pazljivije trosiš svoje resurse, koje starenje svakako nacinje...
Umjetnost je pratiti sebe...

[Ramzess]

... primijetio sam da pocinjem i ja stariti ...

[Nice try]

Ne razmišljam o vlastitom starenju. U smislu da se brinem, bojim kako će to izgledati. Živim sad, ne opterećujem se kako će biti, šta će biti, hoću li imati mnogo bora i hoću li se udebljati ili poružniti. Brinem o zdravlju, krećem se, čitam mnogo, nadam se da neću nikome biti na teret
Znam vrlo dobro kako je brinuti o starijoj osobi, pa i potpuno nepokretnoj i sve što mogu reći je brinite o svom zdravlju, odstraniti poroke da bi u starosti bili lakše i vama i vašim najbližima.

[Iskra]

Ja ovih dana razmisljam...jos koji dan pa.26. Osjecam.se ko da ce na mom satu kazaljka da prebaci na neku drugu stranu neki drugi vakat,.prostor...gdje cu kao nestonmorati da stizem, jurim, zurim, ispunjavam zadato...ne znam..

[lejlamo]

Ja ovih dana razmisljam...jos koji dan pa.26. Osjecam.se ko da ce na mom satu kazaljka da prebaci na neku drugu stranu neki drugi vakat,.prostor...gdje cu kao nestonmorati da stizem, jurim, zurim, ispunjavam zadato...ne znam..

prateći blog ove simpa žene https://branasdivineworld.com/

naišla sam na jedan post o krizi dvadeset i pete.....i tačno tu ima nešto

Kako je izgledala moja kriza
”Kriza dvadeset i pete” nije termin za koji sam negde čula, pa rešila da ga obradim. To je termin koji sam sama osmislila ne bih li opisala najgoru i najtežu godinu u svom životu. Pisala sam nekoliko puta o njoj, ali hajde da sada malo detaljnije zagrebemo po tome šta se dešavalo te 2012.

Počela je teškim i neizbežnim raskidom petogodišnje veze, još jednim rokom mojih master studija koji nisam iskoristila i uz anksiozni poremećaj, jači nego ikad pre. Blog sam vodila i uživala u njemu, ali u tom trenutku on i dalje nije bio ništa više od hobija koji mi je s vremena na vreme donosio prihode. Držala sam se honorarnih, novinarskih poslića jer sam i dalje studirala i to studije koje nisu ispunile ni pola mojih očekivanja. Jedino što sam u tom trenutku mogla da smatram iole sigurnijom stavkom u svom životu bili su – pazite sad – časovi francuskog. Zamislite, samo to. Ali, ni u tom segmentu nisam imala mira jer je moja anksioznost bila toliko jaka da sam usled straha od novog napada panike izbegavala da bilo gde odlazim sama. Da, čak i do škole stranih jezika koja je bila na 15 minuta od mog doma. U prvo vreme, mama je bila ta koja me je pratila na časove i čekala da se čas završi kako bi se vratila sa mnom. Ne zaboravite, imala sam 25 godina. Zamislite koliko je ponižavajuće i poražavajuće na mene delovala ta činjenica, ali svako ko se susreo sa anksioznim poremećajem ovog stepena zna o čemu govorim. Anksioznost ne bira ni vreme, ni mesto, ni godine.

Sećam se odlično da sam se u tom periodu prijavila za jedan kvalitetan program istraživačkog novinarstva. Bila sam primljena. Radost zbog te činjenice brzo je prekinula spoznaja da nemam snage da tri puta nedeljno odlazim do kancelarije u kojoj je trebalo da se okupljamo, a koja se nalazila na drugom delu grada. Jedva se suzdržavajući da ne zaplačem, saopštila sam devojci iz programa da odustajem. Bila je zbunjena i čini mi se uvređena. Razumela sam je. Kao i sve svoje prijatelje koji nisu shvatali zašto u poslednjem momentu otkazujem danima unapred dogovoreno viđanje. Nikom nisam objašnjavala da je za sve kriva anksioznost. Tada o njoj još uvek nisam pričala javno. Štavište, užasno sam se stidela svog problema.

Govorila sam tada, a i danas istim rečima opisujem taj period, da sam se osećala kao po stolu razlivena tečnost koju si pokušavao da prikupiš sa jedne strane, dok se ona prelivala na drugoj.

Da, anksioznost je u slučaju moje ”dvadeset i peta” krize igrala izuzetno važnu ulogu, ali moram napomenuti, problem nije ležao samo u njoj. Tačnije, ona je bila posledica krize, ne i njen uzrok. Pomenuti emotivni momenat, koji je zapravo počeo još tokom 2011. godine, pokrenuo je lavinu kriznih osećanja. Manjak samopouzdanja na tom polju uzrokovao je nesigurnost i na onom profesionalnom. Naime, kao neko ko je uvek bio dobar đak, a kasnje i student, i sa uživanjem pristupao svojim obavezama, prvi put sam se našla u situaciji da prezirem ono što studiram, kao i sistem u kojem sam. Bila sam duboko razočarana u sebe, a taj osećaj bi se samo pogoršavao dok sam posmatrala svoj CV koji su do tada ispunjavali, za moj ukus, nedovoljno ozbiljni angažmani. Bila sam rastrzana između Branislave novinarke koja je ceo život želela da se bavi temama kako što su politika, društvo, kultura i Branislave blogerke koja se zadesila u modnim vodama i sve dublje uplivavala u njih. Pitala sam se ko sam. Pitala sam se gde sam nestala. Osećala sam kako bledim, nestajem u sopstvenom strahu i dilemama. Ja više nisam bila ja, niti sam znala ko postajem. Uz sve to, činilo mi se da imam previše godina (da, da, baš tako) i da je kasno da išta na bilo kom od polja popravim. Čak ni na emotivnom, jer ”gde sada nekog upoznati”, pitala sam se.............

koga zanima dalje, više na

https://branasdivineworld.com/life/kriz ... revazisla/


i sama sam imala neke prelomne trenutke baš u 25/6, i život obično krene mnogo dinaminičnije i stresnije da se odvija nakon završetka studija...

[Iskra]

Ja ovih dana razmisljam...jos koji dan pa.26. Osjecam.se ko da ce na mom satu kazaljka da prebaci na neku drugu stranu neki drugi vakat,.prostor...gdje cu kao nestonmorati da stizem, jurim, zurim, ispunjavam zadato...ne znam..

prateći blog ove simpa žene https://branasdivineworld.com/

naišla sam na jedan post o krizi dvadeset i pete.....i tačno tu ima nešto

Kako je izgledala moja kriza
”Kriza dvadeset i pete” nije termin za koji sam negde čula, pa rešila da ga obradim. To je termin koji sam sama osmislila ne bih li opisala najgoru i najtežu godinu u svom životu. Pisala sam nekoliko puta o njoj, ali hajde da sada malo detaljnije zagrebemo po tome šta se dešavalo te 2012.

Počela je teškim i neizbežnim raskidom petogodišnje veze, još jednim rokom mojih master studija koji nisam iskoristila i uz anksiozni poremećaj, jači nego ikad pre. Blog sam vodila i uživala u njemu, ali u tom trenutku on i dalje nije bio ništa više od hobija koji mi je s vremena na vreme donosio prihode. Držala sam se honorarnih, novinarskih poslića jer sam i dalje studirala i to studije koje nisu ispunile ni pola mojih očekivanja. Jedino što sam u tom trenutku mogla da smatram iole sigurnijom stavkom u svom životu bili su – pazite sad – časovi francuskog. Zamislite, samo to. Ali, ni u tom segmentu nisam imala mira jer je moja anksioznost bila toliko jaka da sam usled straha od novog napada panike izbegavala da bilo gde odlazim sama. Da, čak i do škole stranih jezika koja je bila na 15 minuta od mog doma. U prvo vreme, mama je bila ta koja me je pratila na časove i čekala da se čas završi kako bi se vratila sa mnom. Ne zaboravite, imala sam 25 godina. Zamislite koliko je ponižavajuće i poražavajuće na mene delovala ta činjenica, ali svako ko se susreo sa anksioznim poremećajem ovog stepena zna o čemu govorim. Anksioznost ne bira ni vreme, ni mesto, ni godine.

Sećam se odlično da sam se u tom periodu prijavila za jedan kvalitetan program istraživačkog novinarstva. Bila sam primljena. Radost zbog te činjenice brzo je prekinula spoznaja da nemam snage da tri puta nedeljno odlazim do kancelarije u kojoj je trebalo da se okupljamo, a koja se nalazila na drugom delu grada. Jedva se suzdržavajući da ne zaplačem, saopštila sam devojci iz programa da odustajem. Bila je zbunjena i čini mi se uvređena. Razumela sam je. Kao i sve svoje prijatelje koji nisu shvatali zašto u poslednjem momentu otkazujem danima unapred dogovoreno viđanje. Nikom nisam objašnjavala da je za sve kriva anksioznost. Tada o njoj još uvek nisam pričala javno. Štavište, užasno sam se stidela svog problema.

Govorila sam tada, a i danas istim rečima opisujem taj period, da sam se osećala kao po stolu razlivena tečnost koju si pokušavao da prikupiš sa jedne strane, dok se ona prelivala na drugoj.

Da, anksioznost je u slučaju moje ”dvadeset i peta” krize igrala izuzetno važnu ulogu, ali moram napomenuti, problem nije ležao samo u njoj. Tačnije, ona je bila posledica krize, ne i njen uzrok. Pomenuti emotivni momenat, koji je zapravo počeo još tokom 2011. godine, pokrenuo je lavinu kriznih osećanja. Manjak samopouzdanja na tom polju uzrokovao je nesigurnost i na onom profesionalnom. Naime, kao neko ko je uvek bio dobar đak, a kasnje i student, i sa uživanjem pristupao svojim obavezama, prvi put sam se našla u situaciji da prezirem ono što studiram, kao i sistem u kojem sam. Bila sam duboko razočarana u sebe, a taj osećaj bi se samo pogoršavao dok sam posmatrala svoj CV koji su do tada ispunjavali, za moj ukus, nedovoljno ozbiljni angažmani. Bila sam rastrzana između Branislave novinarke koja je ceo život želela da se bavi temama kako što su politika, društvo, kultura i Branislave blogerke koja se zadesila u modnim vodama i sve dublje uplivavala u njih. Pitala sam se ko sam. Pitala sam se gde sam nestala. Osećala sam kako bledim, nestajem u sopstvenom strahu i dilemama. Ja više nisam bila ja, niti sam znala ko postajem. Uz sve to, činilo mi se da imam previše godina (da, da, baš tako) i da je kasno da išta na bilo kom od polja popravim. Čak ni na emotivnom, jer ”gde sada nekog upoznati”, pitala sam se.............

koga zanima dalje, više na

https://branasdivineworld.com/life/kriz ... revazisla/


i sama sam imala neke prelomne trenutke baš u 25/6, i život obično krene mnogo dinaminičnije i stresnije da se odvija nakon završetka studija...

Uh lejla...vjeruj ovo sam.ostavila za kasnije da procitam. Sve me neka streonja drzi...

Ne znam...nekako , bas sam sinoc o tome pisala dok sam studirala ( evo vec na ovo meni se place, cuj dok sam...znaci vise ne studiram...uh), ono nekako guras naprijed , ides, uporno i sav zivot se vrti oko toga. Isto kao da si h nekom vagoncicu i putijes tracnicama, siguran, bez mnogo izbora , samo ka cilju i naprijed...a sad...izasla i stojim, a vozovi stizu j samo je do.mene u koji cu uci, a ja cekam onaj za koji sam kupila kartu, vidim ga kako stize, tu je, ali jos nije stao ispred mene...osjecam.se usamljenom tako tu. Jako cudan osjecaj....a sce oci gledaju u mene, i svi ponosni, a ja toliko u glavi imam imperativa, da ne znam.kako cu stici sve to. I da li cu
Velike odluke i velike stvari me cekaju, ja to jednostavno znam, ne radim nimad nista na pola, ni u cemu. Trenutno bih tako rado pobjegla u neku rupu j sakrila se.
Ili njemu u zagrljaj. Uh

[lejlamo]

Uh lejla...vjeruj ovo sam.ostavila za kasnije da procitam. Sve me neka streonja drzi...

Ne znam...nekako , bas sam sinoc o tome pisala dok sam studirala ( evo vec na ovo meni se place, cuj dok sam...znaci vise ne studiram...uh), ono nekako guras naprijed , ides, uporno i sav zivot se vrti oko toga. Isto kao da si h nekom vagoncicu i putijes tracnicama, siguran, bez mnogo izbora , samo ka cilju i naprijed...a sad...izasla i stojim, a vozovi stizu j samo je do.mene u koji cu uci, a ja cekam onaj za koji sam kupila kartu, vidim ga kako stize, tu je, ali jos nije stao ispred mene...osjecam.se usamljenom tako tu. Jako cudan osjecaj....a sce oci gledaju u mene, i svi ponosni, a ja toliko u glavi imam imperativa, da ne znam.kako cu stici sve to. I da li cu
Velike odluke i velike stvari me cekaju, ja to jednostavno znam, ne radim nimad nista na pola, ni u cemu. Trenutno bih tako rado pobjegla u neku rupu j sakrila se.
Ili njemu u zagrljaj. Uh

potpuno te razumijem

najprirodnije je da se tako osjećaš, period u kojem se nalaziš zaista izgleda kao onaj najodlučujući ili najprelomniji, ne znam koju riječ da upotrijebim, pritom ne znaš šta se sve krije iza i poslije, a znaš da se krije mnogo toga....ima mnogo dilema, sumnja, strahova....

i sama znaš, prebrodi se, naravno.

posloži se sve, ali treba proći kroz taj turbulentni period i tu te razumijem. taj zagrljaj i podrška zaista znače mnogo.

svu sreću ti želim i vjerujem da ćeš ti to sve lagano postaviti na mjesta kako ti odgovara, samo, daj sebi vremena i nježno sa samom sobom.