Poezija

[Dina]

O Kapetane Moj

(Posvećeno Abrahamu Linkolnu)

O kapetane moj! Naš prođe strašni put;
Dobili smo šta smo hteli, nesta talas ljut.
Luka je tu, i zvona su, oduševljeni ljudi;
Dok oči prate broda pramac, junačke mu grudi.
Al' srce! Srce! Srce! O!
Teče krv k'o crven med,
na palubi gde kapetan
leži hladan, bled.

O kapetane moj! Sad ustaj, počuj zvona zvuk;
Zastava za tebe je, za tebe trube huk,
za tebe cveće, ukrasi, obale su pune sve;
Mnogi ljudi došli su, svi oni zovu te.
Kapetane, oče moj,
Sad ustaj, to je red;
Jer san je to da na palubi
ležiš hladan, bled.

Kapetan ne odgovara, tih je otac moj,
ne oseća moju ruku, nema damar svoj.
A brod je na sigurnome, njegov prođe put;
On dobitnik je, pobednik, on pređe talas ljut.
Hajd' obale, zvon'te zvona,
a u srcu led;
Na palubi moj kapetan
leži hladan, bled.

Walt Whitman

[Digla_da_kreči]

Balada

Od svih si djevojaka bila tiša
zbunjena, sama, uplašena, blijeda,

hej, zašto nisi porasla viša
bar viša za pola pedlja.

Jedne je noći udarala kiša,
tako okrutno k'o čuvari reda,

hej, zašto nisi porasla viša,
bar viša za pola pedlja.

Jer kad si se o drvo kraj vrata objesila
jednom u svitanja sijeda

između bosih nogu i blata
bilo je razmaka samo pola pedlja.

Miroslav Antić

[Heidi]

.

[medvjed23]

Čežnja

Događa se to u jesenjoj noći, kada pada kestenje po asfaltu i kada se čuju psi u daljini, i kada se tako neopisivo javlja čežnja za nekim, tko bi bio dobar, naš, bliz, intiman, drug, i kome bi mogli da pišemo pismo. Ispovjedili bismo mu sve što leži u nama. Pismo bi mu pisali a njega nema.

[storm]

Simon Gregorčič

Njega ni
Rože je na vrtu plela,
pela pesemco glasno,
živo v lice zarudela,
ko je stopil on pred njo.

"Daj mi cvetko, dete zalo,
da na prsi jo pripnem,
za spomin cvetico malo,
preden v tuje kraje spem."

Kito cvetja mu je dala,
s cvetjem dala mu srce,
sama v vrtu je ostala,
on po svetu šel od nje.

Rože je na vrtu plela,
pesmi pela je glasno -
kaj da vrta več ne dela,
kaj ne poje več tako?

Deklica glavo poveša,
vene obraz, prej cvetoč,
nekaj nje srce pogreša,
solz ji potok lije vroč.

Čez ograjo vrtno gleda -
mnogo mimo vre ljudi -
deva bleda, deva bleda,
njega od nikoder ni!

[Heidi]

Kad te žena izda

Kad žena te izda, ti na drugu tad
Upravi pogled svoj smjeli.
Al‘ bolje će biti da ostaviš grad.
Na rame torbu, i seli!
I jezero modro ćeš naći. K’o krug
Vrbici tu turobni stoje.
Pa isplači ondje sav sitni svoj vaj
I sićušne bolove svoje.
I dok ćeš na strme se bregove pet,
Daščući gazit ćeš sporo.
Al‘ kada se popneš na kameni vrh,
Nad tobom kreštat će oro.
Sam bit ćeš oro, preporođen sav
Na onoj planinskoj klisi;
I doznat ćeš kako na tom našem dnu
Izgubio mnogo baš nisi.


Heinrich Heine

[medvjed23]

Nemam reči da ti kažem
šta učinila si sa mnom.
Tražim noć da se sklonim,
od sunca da pobegnem.

Noć je za mene sjajnija
od svakog sunčanog dana
jer samo u njoj sanjam
o ženi plave kose.

Sanjam ona slatka blaženstva
koja si mi pogledom obećala
i čujem nežnu pesmu
iz nekog dalekog raja.

Vidim oblake kako se sustižu
i dok gledam u noć
nemam reči da ti kažem
šta si učinila sa mnom.

[Dina]

Lišće Pada

Stigla je jesen do lišća zaljubljenog u nas
i do miševa gde je žito požnjeveno;
Požutelo je lišće jasena tu iznad nas
a i šumskih jagoda lišće prokvašeno.

Čas ljubavi koja vene stigao je i do nas,
i naša setna duša umorna je, svela;
Sad rastajmo se,
pre neg' doba strasti zaboravi nas,
sa poljupcem i suzom vrh tvog setnog čela.

Jejts

[Dina]

Elegija
Veselje bujno razvejanih leta
sad ko pijanstva čemer duši smeta;
A tuga prošlih dana, slično vinu,
sve jača je što dublje dani plinu.

I nose puno umora i žali
budućnosti uznemireni vali.
Al´ nije smrt to što mi srce moli,
već život, radi misli, radi boli.

Ja znam da opet biće naslađenja
da harmonija moj će sadrug biti,
da ću nad bajkom snova suze liti,
i možda će na smiraj dana tajni
da pošlje ljubav osmeh oproštajni

Puškin

[Digla_da_kreči]

Sreća

Ne mjerim više vrijeme na sate,
ni po sunčevom vrelom hodu
dan mi je kad njegove se oči vrate
i noć kad ponovo od mene odu.

Ne mjerim sreću smijehom, ni time
da li je čežnja moja od njegove jača;
sreća je meni kad bolno ćutim s njime
i kad nam srca biju ritmom plača.

Nije mi žao što će života vode
odijneti i kaplju moga življenja;
sad neka mladost i sve neka ode;
on je stao kraj mene pun divljenja

Desanka Maksimović

[Dina]

Ako - Radjard Kipling

Ako možeš
da sačuvaš prisebnu glavu,
kada svi oko tebe gube svoju, i okrivljuju te za to,

Ako možeš da veruješ sebi,
kada svi u tebe sumnjaju i sam pridodaješ njihovim sumnjama,

Ako možeš da čekaš - a da ti ne dosadi čekanje,
ili ako si prevaren - da sam ne varaš,
ili ako si omrznut - da sam ne mrziš,
a da pritom ne izgledaš predobar ili premudar,

Ako možeš da sanjariš
a da snovi ne ovladaju tobom,

Ako možeš da maštaš, a da ti maštanje ne bude cilj,

Ako možeš da se suočiš sa uspehom i neuspehom
i smatraš te dve varke kao da su potpuno iste,

Ako možeš da podneseš da istinu koju si rekao
izvrnu nitkovi kako bi od nje napravili zamku za budale,
ili da posmatraš propast onoga čemu si posvetio sav život,
i da pogrbljen, sa dotrajalim alatom opet novo stvaraš,

ako možeš da prisiliš svoje srce, nerve i tetive,
da te služe dugo, iako si ih nemilice trošio,
i da izdržiš kada nema nišega više u tebi sem volje koja ti dovikuje- ISTRAJ

Ako možeš da razgovaraš sa nižima od sebe
i ne istakneš svoju superiornost,
ili da u društvu sa višima od sebe sačuvaš svoje dostojanstvo,

Ako ni prijatelj, ni neprijatelj ne mogu da te uvrede,
Ako te svi cene, ali ne previše,
Ako možeš da ispuniš jedan minut sadržajem koji traje šezdeset sekundi,

tvoja je zemlja i sve što je na njoj,
i iznad svega
bićeš ČOVEK, SINE MOJ.

[Dina]

Slovo o ljubavi

Ako se volite ljubavlju
koja buja u samoći, od razdaljine,
koja je više od sna nego od svesti,
i po rastanku drhtaćete od miline,
mognete li se još ikada sresti.
Vi koji se volite ljubavlju isposnika,
sa strahom od sagrešenja,
koji kao ptica o kavez lomite krila,
sećaćete se uvek jedno drugom lika.
I po rastanku
zamreti vam neće gušena htenja.
Ako zbog nje patiš od nesanice
i u ponoć hodaš budan
po bašti,
ako te lomi neutoljena želja luda,
sećanja na nju nikad se nećes spasti.
Onih s kojima se igramo
oko vatre,
a bojimo se da je dodirnemo,
s kojima idemo kraj ponora
nezagrljeni i nemi,
sećaćemo se dugo
ma i zavoleli zatim druge.
Ako je želis bezgranično,
a sediš kraj nje bez glasa
slušajući bajku koja se u vama rađa,
svanuću slično,
pamtićeš je i kad se zima
pred tobom zabelasa.
Ako veruješ sedeći uz nju
da je ljubav maslačkov puhor
koji svaki dodir moze da strese,
ako voliš u njoj san i dete,
ako ti je bez nje pusto i gluho,
misao na nju budiće te
i kad se rastanete.
Zauvek se pamte oni
s kojima se grlili nismo,
čije su nam usne ostale nepoznate,
kojima smo samo s proleća, u snu,
pisali pismo.
Oni koji se kao reke ne mogu sliti,
među kojima nema spojnog suda
krvi i krvi vrele,
a srca im se dozivaju ludo,
zaboraviti se neće
ni kad im duše budu posedele.
Ako vam je ljubav nož u srcu,
a bojite se taj nož izvući,
kao da ćete tog časa umreti,
pamtiće te on, setiće te se
i umirući.
Oni zbog kojih srca
osećamo kao ranu,
ali ranu zbog koje se jedino živi,
u sećanje nam banu
i kad zavolimo druge-
i osetimo se nesrećni i krivi.


Desanka Maksimovic

[lejlamo]

Strah
Plasim se kad pomislim
da ce doci poslednja nedelja naseg drugovanja.
Znam, bice prolece i sunca zar,
i s bolom ostavicemo na dar
jedno drugom slatka dugovanja.
Znam, cvetace rumeno dani
poslednje nedelje naseg drugovanja.
Mirno cemo se pozdraviti;
a nikada necemo ozdraviti
od cudesnog tugovanja:
Sto tih dana da ugledamo ticu srebrnih krila
i sumu u suncu celu;
sto tada bas da nam oci sretnu
onu krunicu cventu radosnu i belu, belu.

[lejlamo]

Ptica

Ovo mi je prisapnula jedna dugorepa ptica,
Brbljiva, sveznajuca, prozracna kao svetlost.
Hoces li da cujes caroliju, prisapnula je cucuravo
I dotakla mi kljunom rame I kraicak uha.
I rekla mi je caroliju; najvaznije na svetu – to je;
Umeti videti vetar I cuti sneg kako pada,
Umeti dotaci sumrak na prvom uglu,
I osetiti na usni zeleni ukus mesecine

Ja se samo osmehnuh lepoj dugorepoj ptici,
Jer i ja imam caroliju, najvazniju na svetu – to je:
Videti necije lice i cuti neciji govor
I dodirnuti rukom neciju ruku i kosu
Onda – kad vise nikog nemas,
Kad si ostao sam,
Kad jedno veliko leto napusta ove ulice
I ostavlja za sobom zute pecate lisca
Po trotoarima
U krosnjama
I u secanju.

[Digla_da_kreči]

Lejla, ko je napisao te stihove?

[Lana]

Čekanje
Doći će i trenut poslednji i sveti,
kada ćemo jednom, mirno čekajući,
reći jedno drugom: već je vreme mreti,
kao što se kaže: već je vreme kući.

U horizont prazan gledajući tada,
na ivici gde se mrak i svetlost deli,
zamrznuće mirno suza zadnjeg jada,
jada što se nikad, nikad nismo sreli —

u sunčana jutra tražeć jedno drugo
kraj zelenih reka; ili noć kad brodi,
i dok mesečina nepomično, dugo,
leži hladna, bela, na zaspaloj vodi.

Dok je prilazio čas povratka sveti,
umorni, taj susret večno čekajući,
kada ćemo reći: već je vreme mreti,
kao što se kaže: već je vreme

Jovan Dučić

[lejlamo]

Lejla, ko je napisao te stihove?

antić

baš ga volem

ako hoćeš da živiš u skladu sa samim sobom,
čuvaj se harmonije kao ujeda koralne zmije.

usaglasiš li sebe sa nekim opštim ritmom,
oparaće se koža tvog sopstvenog, tvog jednog.

počeće raspadanje, prskanje i rastakanje.
istopiće se u bezobličje.

smrt je sporazum pojedinačnog gibanja
sa pulsiranjem opšteg.

ko zna koliko živih uopšte nije živelo.

možda se svaki dan srećeš sa nekakvim mrtvacima
udešenim da izgledaju kao živi.